O da! Bila su to dobra, mirna i bezbrižna vremena.
Kada bi mi nešto falilo samo bi se se zaderala (glasnoća i trajanje ovisilo je o tome koliko jako mi je nešto trebalo), i svi su se rastrčali oko mene.
Ovo sam ja kada sam bila mala. I jedna od rijetkih slika gdje sam zadovoljna kako sam ispala 🙂 .
Koliko posla sam imala.
Paziti da imam nešto za pojesti kada sam gladna, da potražim pomoć kada sam bila “zaprljana”.
Morala sam paziti da mi temperatura okoline bude optimalna – ni pretopla ni prehladna.
Morala sam tražiti pomoć kada mi se je činilo da se nešto opasno događa oko mene.
Morala sam se igrati sa prstima.
Hvatati sve što mi je došlo pod ruku i po mogućnosti onda to staviti u usta.
Morala sam puuuno i dobro spavati. Puuuuuno se smijati.
Morala sam učiti mnoštvo novih stvari.
Kako se zovem, tko su ljudi oko mene, učiti nove riječi, isprobavati novu hranu…
I gledam taj svoj bezbrižni smijeh na slici. Toliko je moćan, iskren i bezbrižan da mi se čini da čujem i njegov zvuk.
I pitam se kada sam se zadnji put ovako nasmijala?
Želim se ovako smijati svaki dan. Puuuno puta.