Sve smo to mi. Gore i dolje.
Kada misliš da nisi dovoljno dobra mama, da što god napraviš nije dobro.
Kad ti se čini da nisi dovoljno dobra kćer, snaha, prijateljica, teta, radnica…
Kada smo zbunjeni, ne znamo kamo pripadamo…
Puno puta padneš i puno puta se digneš, znaš da to možeš.
Raste samopouzdanje.
Znaš da ne znaš što te čeka 🙂 . I u potpunom si miru s tim.
Ideš dan po dan, s povjerenjem da je sve OK i baš kako treba biti.
Isto znaš da imaš snage i da ćeš bit spremna za sve što dolazi.
I onda dođu bolji dani. Nekako znaš što i kako reći.
Malo se smiriš, pa donekle znaš kamo pripadaš i što bi trebao.
Vidiš ljepotu oko sebe.
I tako plešemo valcer našeg života.
Malo gore, malo dolje, u ritmu koji nas nosi kroz različite događaje, u doticaj sa različitim ljudima.
Sve smo to. Sve su to naši dijelovi.